''Некада се данашња Змај Јовина звала Главна улица, од Трга слободе до Владичанског двора. У време Аустрије звала се немачки Hauptgasse, а после Аустро-Угарске нагодбе 1867. мађарски Fö utca, касније улица Лајоша Кошута.Између два светска рата улица је носила име Краља Петра I. Тада је Јован Јовановић Змај имао улицу Златне греде, у којој се, на месту данашње гимназије, налазила његова родна кућа. За време окупације (1941-44) Главна улица носила је име мађарског савезника Мусолинија, а регенту Миклошу Хортију дат је био булевар (данас Михајла Пупина). Пошто је некадашњи булевар Краљице Марије после ослобођења назван булевар Црвене армије, Главна улица је, као и свуда, после добила име Маршала Тита (кратко време после ослобођења поново је била улица Краља Петра I). Потом је назив Булевара био Маршала Тита, а Главна улица је коначно установљена као Змај-Јовина. Главна пијаца и ,,сити" - првобитни и најстарији назив ове улице био је Магазинска, према њеној функцији у старо доба. Ту су се налазили дућани и трговачки магазини с разном робом, а испред целом дужином улице, од главног трга до Владичанског двора, била је главна пијаца. Кад је пијаца између два рата премештена и кад су почеле да буду пијаце Рибља, Футошка и Темеринска, Главна улица постала је ,,сити' - трговачки центар, са луксузним продавницама различитог профила и угледним занатским радњама. И данас је ова улица трговачка, а искоришћена су и дворишта за разне занатске радње, канцеларије и бутике, као и уличнеугоститељске баште.'' (Са званичног сајта Града)
.jpg)
''Ako nisu najsnažniji, zanatlije su najmnogobrojniji deo novosadskog
stanovništva. Polovina Novosađana su zanatlije. Sedamdesetih godina
XVIII veka ih je 4.000 od 8.000 žitelja ovog grada. Nešto više od
polovine zanatlija su Srbi, dok su ostali Nemci i pripadnici drugih
naroda. Najmanje je Mađara. A zanatlija i zanata je doista mnogo.
Najugledniji su berberi i hirurzi, koji, pored šišanja i brijanja,
vade zube, puštaju krv i daju klistir. Tu su, zatim, dunđeri,
cimermani, kolari, kovači, kazandžije, užari, ćurčije, abadžije,
sabovi i šnajderi, kapamadžije, čizmari, obućari, opančari,
kujundžije, staklari, stolari, mesari, pekari, simidžije, ekmedžije,
lecederi i voskari i još neki drugi. Formirani i umnoženi u XVIII,
nastavili su da deluju i daju štimung ovom gradu i u XIX veku, sve
do Miletićevih vremena, s tim što su neki, stariji, zanati slabili,
a drugi, moderniji, jačali i razvijali se.
Trgovina je drugo, najcenjenije, a po ekonomskom značaju i vodeće,
zanimanje Novosađana. Dućana, magaza i pijačnih tezgi je bezbroj i
to najraznovrsnijih, a trgovaca je toliko, veli Jaša Ignjatović, "da
kad bi svi trgovci u Jevropi izginuli, mogla bi se sva Jevropa s
njima nasaditi i nakalamiti" (Iz teksta dr Čedomira Popova 'NOVI
SAD U VREME OSNIVANJA SRPSKE ČITAONICE')
.jpg)
"I tako, trgovina i pazar, molitva i zabava. Zvonjava sa pet
pravoslavnih i tri katoličke crkve [...] - ta zaglušna gudnjava
bronze nad plitkom i gustom vodom, povrh zemlje i trske, nedeljom
pre podne, kad sav promet ima da stane, svi dućani da se zatvore,
svi majstori, majstorice, kalfe i đaci da pođu na službu pod
pretnjom globe i kazne.
"Kako taj Novi Sad izgleda sredinom XIX veka, 30-ih i 40-ih godina,
koje nas u ovoj prilici pre svega interesuju?
Njegovo stanovništvo broji tada nešto preko 20.000 duša. Blizu dve
trećine njih su Srbi, skoro jedna trećina su Nemci, a zatim dolaze
Mađari, koji tek od 30-tih godina počinju u većem broju da se
doseljavaju (krajem XVIII veka zabeleženo je samo 30 njihovih
porodica), te Jevreji, Rusini, Jermeni, Cincari i Grci. Ovi
poslednji (Cincari i Grci) se, kao pravoslavci, brzo posrbljuju. "Budući
većina", Srbi i pored jake nemačke grupe, "dominiraju posedom i
inteligencijom". Jaša Ignjatović je u svojim Rapsodijama zabeležio
sećanje na Novi Sad u godini 1848: "Još nešto mi je padalo u oči,
što svi srpski govore, jer to je donde kad retkost bila videti varoš
koja uopšte nosi srpski tip." S Novim Sadom se, po Jaši, u ovoj
prevazi srpskog duha, mogla meriti još samo Sent Andreja.'' (Iz
pomenutog teksta Č. Popova)
.jpg)
''Taj poluorijentalni izgled i dah Novog Sada pre
Bune 1848. slikovito, ali s manje mučnine, opisao je i onda mlađani
Polit-Desančić: "U starom Novom Sadu... bilo je dosta kuća sa
doksatima i sa drvenim basamcima sa sokaka. - Dunavski sokak naličio
je na kakvu tursku varoš... Kuće su imale široke streje, tako da si
po kiši mogao ići po suvu čitavim Dunavskim i Ćurčijskim sokakom, pa
i pijacom. Te široke, niske streje činile su, da su ulice sasvim
uzane izgledale."
"Što se tiče načina izgradnje i raspodele grada uopšte, ne može se o
njemu nikako reći da je pravilan, a isto tako ni uredan i čist."
"I trg i nekoliko ulica je doduše popločano, ali bi magistrat
trebalo više da troši za održavanje kaldrme, da bi je mogao nazvati
dobrom. Udaljene ulice neću ovde uopšte da spominjem, jer su one
većinom neugledne, kao i u većini ugarskih gradova nekaldrmisane, te
se njima kad je kiša u stvari pliva po blatu."
Stanovništvo Novog Sada, po Politu je, takođe, poluorijentalno i
patrijarhalno. Novi Sad je "tip srpske varoši" u kojoj su još mnogi
stanovnici "znali turski i grčki". Trgovci i zanatlije su rado
sedeli ili čučali ispred svojih ćepenaka "u orijentalnom odelu, sa
plitkim cipelama na nogama i čibukom u ustima i razgovarali grčki".
...
O toj mešavini Evrope i Orijenta svedoče i igre na kućnim i javnim
zabavama. Igraju se narodna kola, ali i valceri i menuet. Novi
omladinski naraštaj koji stiže na scenu upravo pred revoluciju 1848.
naglašava vrednost nacionalnog folklora, ali sada više ne iz
odanosti patrijarhalnom životu, već sa izraženom nacionalnom idejom
u glavi.''(Iz
pomenutog teksta Č. Popova)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Tramvaj je uklonjen krajem 50-tih godina XX veka, a, u osnovi, sadašnji izgled Zmaj Jovina ulica dobila je pred Svetsko prvenstvo u stonom tenisu 1984. godine.
Nastavak sledi
